АЛБАНСКА ГОЛГОТА

• “Солунски ратници су наши очеви и дедови, а колико смо ми њихови потомци нека свако упита себе“ – Антоније Ђурић

• „Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива.“ -Francuski maršal Franše d’ Epere

• „Дошли смо са мало поштовања за српске војнике, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју.“Norveški pukovnik Karsten Angel 1915

• „Штета што тај мали народ није мој савезник.“- Nemački car Viljem.

• По наредби војводе Живојина Мишића: „Са непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у отаџбину!“ – војнички речено, извршила је пробој Солунског фронта и исписала једну од најсветијих и најсветлијих страница српске војне историје.

На зиму 1915. године Врховна команда српске војске у Првом светском рату донела је одлуку о повлачењу трупа преко Црне Горе и Албаније. Оно што је данас мање познато јесте чињеница да одлука није била једногласна јер – против ње гласао је само војвода Живојин Мишић!

Војвода Живојин Мишић је говорио да се "нико није усрећио бежећи из своје отаџбине, па нећемо ни ми!" На саветовању Врховне команде у Пећи он је тражио да трупе остану ту, на Косову, и директно се сукобе са Аустроугарима, Бугарима и мањим бројем Немаца.Као другу опцију, Мишић је предлагао и прелазак на герилски начин ратовања и напуштање досадашњег распореда трупа.

Уз Мишића је на почетку стао и војвода Степа Степановић, али је до коначне одлуке 25. новембра променио мишљење. Остали су били против оваквог решења. Војвода Радомир Путник држао се становишта да је непријатељ много јачи и да ће страдати војска, а да је капитулација свакако најгоре решење.

И тако је одлука о повлачењу ипак донета. За срећу, војска је са собом понела две српске светиње – мошти првог српског краља Стефана Првовенчаног и најстарију ћириличну књигу "Мирослављево јеванђеље".

Убрзо је у импровизаној носиљци ношен и тешко болесни војвода Радомир Путник. Прва колона у којој су били краљ, влада и дипломатски кор, кренула је 26. новембра 1915. године из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу. Са војском, Владом и остарелим краљем Петром бежао је и народ.

Пут је водио преко неприступачних предела Албаније, а зима и хладноћа су се побринуле да се повлачење претвори у голготу у којој је страдао незапамћен и никада коначно утврђен број људи. Цифра коју узима највећи број историчара говори о око 240.000 мртвих, како војника, тако и цивила.

ГОЛГОТА ЛУЖНИЧАНА ТОКОМ ПОВЛАЧЕЊА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Током повлачења српске војске, многи Лужничани су учествовали у повлачењу преко Албаније. У свом дневнику Светозар Николић описује кретање Друге чете, Другог батаљона Трећег пука првог позива Моравске дивизије. Српски војници су се повлачили од Пирота преко Ниша, до Владичиног Хана, Приштине, Пећи, Плава , Гусиња, поред обала Скадарског језера, даље преко Скадра, Љеша, Драча, Шијака, до Валоне на обали Јадранског мора. Од Валоне, италијанска ратна морнарица, превезла је наше ратнике на острво Крф, где се наша војска улогорила код села Доњи Ипсос (Христивоје Пејчић: „Лужничани у ослободилачким ратовима (1912-1920).

Чедомир Јонић из Стола сведочио је о кретању војске из Бабушнице до Валоне. Бабушница-Бела Паланка-Ниш-Прокупље-Куршумлија- Мердаре-Приштина-Призрен-Љушкум-Дебар-Струга- Елбасан-Тирана-Шијак-Валона.

У маршу преко албанских планина било је око 3.800 ратника из Пиротског округа, међу њима и Лужничана. Највећи непријатељ Лужничким ратницима и многим цивилима били су снег, мраз, глад, болест, албанске банде пљчкаша. На овој својој „голготи“ преко албанских планина и током повлачења, многи Лужничани су су страдали. Некима су њихови саборци успели да им обележе гробове, док се за многе не зна где су сахрањени, не зна се где су оставили своје кости.

Према извештају министра војног Божидара Терзића који је доставио председнику владе Николи Пашићу, током повлачења је нестало, погинуло, умрло или заробљено 243.847 војника и цивила.

Француски маршал жозеф Жофр је о томе рекао: „Повлачење наших савезника Срба под околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји најтрагичније забележено“.

Ниједна друга земља учесница Великог рата није тако скупо платила своју слободу као Србија.

Србија је у Првом светском рату, према подацима Конференције мира у Паризу 1919. године, изгубила 1.247.435 војника и цивила, односно, 28 одсто од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. године. Србија је у овом рату претрпела губитака више него и једна друга учесница у њему. У односу на величину своје територије и укупан број становника уочи рата, она је била на првом месту по људским губицима. У рату је Србија мобилисала 852.000 војника, што је чинило више од 15 посто од укупног броја становника, или 30 посто мушке популације. Изгубила је 62 одсто мушког становништва од 18 до 55 година, од чега је 60 одсто погинуло, а 10 одсто су били трајни инвалиди. Од овог броја погинуло је или умрло од рана и епидемија 402.435 војника. Инвалида је у Србији било толико да су се после 1918. године од њих могле формирати читаве дивизије. Такође, велики проблем за Србију била су и ратна сирочад, недорасла деца, која су остала без храниоца, често и без оца и без мајке. Tакве деце било око 500.000.

На фотографијама које је објавила Мирјана Зорић на фб страни „ЧУВАРИ ИСТОРИЈЕ“ можете видeти сву патњу и страдање српске војске и цивиле приликом повлачења преко Албаније.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.