ДРУГИ ДЕО

Бабушницу је посетио и чувени ФЕЛИКС ЕМАНУЕЛ КАНИЦ ( аустроугарски путописац, археолог и етнолог и један од највећих познавалаца југоисточне Европе. Био је краљевски угарски саветник и витез аустријског ордена Фрање Јосифа, носилац медаље за науку и уметност, носилац српског Таковског ордена и ордена Светог Саве и почасни члан Краљевске саксонске академије наука.

После боравка у Пироту , Феликс Каниц је септембра 1889. године посетио Бабушницу. Прилазећи Бабушници из правца Пирота Феликс Каниц је забележио:

Pročitajte još:

„ Весели одјеци пуцњава на стрелишту пратили су нас све до брежуљка код Блата. Преко кречњачког платоа високог 300 метара пели смо се према друмском хану на вододелници и у брзој вожњи поред Горњег Крњина и рушевина тамошњег кастела почели да се спуштамо преко слојева пешчаника на југ ка 3 часа удаљеној среској варошици Бабушници. Упадљиво јако осветљење у њеној осамљеној механи показивало је да се очекује несвакидашња посета. И заиста ми је кисмет био наклоњен тог дана. Пријатно изненађен , затекао сам тамо на вечери окупљене генерале Анту Богићевића, начелника Генералштаба пуковника Јована Мишковића, пуковника Михајла Магдаленића и Светозара Љотића и мајора Драгомира Вучковића. У ову далеку и забачену долину они су дошли ради проучавања бугарске границе. Весео разговор, корисне сугестије за моја истраживања и изврстан чај скраћивали су нам вече.

Време је пролазило, Бабушница се развијала. Промене у простору су велике. Зграда среске капетаније у Бабушници коју је Каниц вешто скицирао, више не постоји, али реч о њој у књизи чини нам је препознатљивом.

„У касне сате срески капетан ме је повео у зграду среске капетаније где ми је припремљен смештај. Била је то грађевина слична караули са две велике просторије и ниским вратима на горњем спрату, некадашња кула Абдул-бега, из које је он имао преглед целе прекрасне околине којом је управљао и која му је већим делом и припадала. Ко би могао испричати шта се све збивало у једном оваквом старом турском конаку! У сваком случају, сећања на Абдулаха нису тако тешка као на Сулејман-бега. Али под српском влашћу није хтео да живи. Продао је свој посед селу уз симболичну цену од 1800 дуката и отишао у Азију“.

У наставку описа Бабушнице Каниц презентира неколико података о становништву и насељима, црквама и развијеном сточарству:

„ Општину Бабушница чине 7 места са преко 2.600 становника у 350 кућа (према подацима из 1905 године), сам срески центар има само 24 куће и 140 душа. Пошто нема сопствене цркве, са 7 других места спада у парохију старе цркве Свете Тројице у Злокућану (с. Драгинац). На изврсном путу који од Свођа води ка Власотинцу, додирујући Бабушницу, лежи 3км јужније манастир „Света Петка“, који је 1868 обновљен, а 1880 његова посветовљена црква укњучена је у горчинску парохију“.

Из Бабушнице Феликс Каниц се упутио на Суву планину. Посетио је сточаре на Ракошу и ту упознао процес производње качкаваља који детаљно описује. Човек који је познавао Шљивовик, Бежиште. Ресник, Братишевац, Проваљеник, Горње и Доње Крњино, реку Лужницу и Црни Врх, генерале, пуковнике и среске капетане, оставио нам је прегршт података. Бабушница Феликса Каница је штиво за географију и историју, за етнологију и економију, за прошлост и будућност.

Др Стеван М. Станковић

Лужницу је посетио и наш познати научник ЈОВАН ЦВИЈИЋ. Јован Цвијић (био је српски географ, научник, универзитетски професор и академик. Оснивач је Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије, професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Од оснивања Београдског универзитета 12. октобра 1905, постао је један од осам првих редовних професора на Универзитету.

Познато је да је посетио Црвену Јабуку и да је у свом раду „Насељ српских земаља“ написао да Црвена Јабука до 1878. Године имала 100 кућа и да је њено старо име било Умагуска. Такође наводи податак како се 150 домаћинстава иселило у Јовановац код Видина у Бугарској.

За Шопе је у свом раду написао: „Данас се за име Шоп везало значење проста човека и дивљака… Врло се споро умно развијају и тај се развитак код њих продужава и у познијим годинама… често су непокретног духа, укочени и суморни.“

Приликом посете новоослобођеним крајевима, краљ АЛЕКСАНДАР ОБРЕНОВИЋ и краљица ДРАГА МАШИН даривали су12. октобра 1892. велико звоно цркви „СВ. Цар Константин и царица ЈЕЛЕНА“ и мало звоно школи у Црвеној Јабуци.

На цркви је уклесан запис“Ово звоно прилаже српска држава храму „Цар Константин И царица Јелена“, по одлуци патриоте Краља Србије Александра Првог, 12.10.1892.године“.

ПЕПА ШВАБИЦА

Пепа није пролазила Бабушницом, она је дошла и ту остала заувек. Била је удата за Божу Црнатовића, угоститељу и добром познаваоцу вина из Власотинца.Пепа је била, за оно време (пр Другог светског рата), најпоштованија жена у Бабушници. Отмена, али приступачна. Богата, али увиђајна.Често је тешила болесне и саветовала оне којима је савет био потребан. За њено име везане су многе лепе успомене времешних Бабушничана. Памти се као племенита жена која је имала људске топлине и топло јело за сиротињу. Када је Пепа шетала улицом ( тражећи по јендецима детелину са четири листа) деца су престајала да галаме; а ако су била у трку, као по команди, почињала су полагано да корачају.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.