КАКО ЈЕ БУГАРСКИ ВОЈНИК СПАСИО СИГУРНЕ СМРТИ ПОРОДИЦУ МИТИЋ ИЗ БРАТИШЕВЦА

Судбине свих су вредне памћења, а међу њима је посебно тешка и тужна судбина

Александра Митића, штићеника из Братишевца, данас грађевинског инжењера у Неготину. Његовог оца је немачка солдатеска насилно је отерала у злогласни нишки логор „12. фебруар“, оставивши његову супругу са троје деце, без довољно средстава за живот и без заштите деце и кућног прага.

Отац је из логора отеран и једне мркле ноћи марта 1942. године са групом слободара ни крив ни дужан и на Бубњу стрељан.

Остала је жена у црнини са два старија сина и Александром – Ацом као најмлађим.

Они су живели од сточарства и на месту „Разбојница“ изнад Братишевца имали малу

кућицу са појатом где су живели и бринули о стоци. У њеној кући често су навраћали и вршили претрес бугарски окупатори.

Јеног дана у посету су дошли партизани и своје оружје, пушке и пушкомитраљезе, муницију, бомбе и осталу опрему, оставили на тавану кућице у којој је на појати боравила мајка са троје деце.

Партизани су закаснили да узму оружје са тавана и после неколико дана наилазе бугарски војници. Улазе у двориште, претражују појату, стаје за стоку и двориште.

Када су ушли у кућу, бугарски старешина наређује једном војнику: „Попни се на ову троношку и погледај шта има на тавану!“

Жена је пресвисла, само што се од страха није срушила. Бугарски војник се попне, разгледа таван И силазећи са столице говори старешини: „Овде нема ништа, таван је празан.“

Бугари су отишли даље, а жена са децом се осетила срећна на тренутак, јер је тај добри

војник- Бугарин сачувао од сигурне смрти њу и њену децу. Убрзо су после овог догађаја стигли партизани и са тавана скинули и однели оружје.

До ослобођења мајка је радила и бринула о деци. Старији син је са мајком бринуо о пољопривреди и стоци, а годинама после ослобођења средњи син је запошљен и радио

је у ХИ „Лужница“ у Бабушници, а најмлађи син Александар, Аца – дошао је у Дом деце палих бораца у Бабушници, завршио осмогодишњу школу, потом Средњу грађевинску и Вишу грађевинску и постао грађевински инжењер.

Доброчинство непознатог бугарског војника никада није заборавио и одлучио је да

на месту „Разбојница“ подигне споменик непознатом војнику.

Саградио је јак и велики стуб висине 3 метра и на врху стуба малу кућицу викендицу „4х4“, а на стубу поставио пет мермерних плоча. Прву са текстом посвећеном оцу који је стрељн на Бубњу другу својој мајци, трећу свом најстаријем брату, четврту свом средњем брату и пету са текстом посвећеном себи. На посебној плочи, на врху стуба, испод самог

Улаза у кућицу, исписао је текст захвалности Непознатом бугарском војнику за доброчинство којим их је сачувао од сигурне смрти.

( Забележио Велимир Веља Ђорђевић)

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.