О Жарку Николићу смо рекли све, уосталом објављене фотографије говоре о њему више него хиљаду речи.Али, у једном смо се сложили, био је велики човек и увек ће у нашем сећању остати као такав. На првој фотографији, поред Жарета, сигурно препознајете нашег наставника физичког Саву Стојановића. Или само: наставник Сава. Маркантан, миран,благ, тих- једном речју био је наставник кога смо сви волели. Аутору овог текста остало је у сећању понедељак, 5. мај 1980. године, први час физичког, дан након објављене вести да је преминуо друг Тито: Сава нас је постројио и веома тихо саопштио: „Децо, чули сте да је умро друг Тито, али ми морамо да наставимо да радимо као да је он жив. Зато вас молим да у тишини одржимо овај час“. Додао нам је кошаркашку лопту, а ми смо, деца ко деца, у заносу борбе вриштали смо и драли се. Из даљине, стојећи са својим „тужним“ колегама, наставник Сава је добацивао: „Тише децо, тише“.

На другој фотографији сигурно препознајете нашег старог доброг наставника географије Моку (са афро фризуром). И он је био, за нас ученике, само наставник Мока. Мислим да је мали број ученика знао његово право име. Мока је био сушта супротност од наставника Саве, бучан, духовит, увек насмејан и склон причама у које нико није могао да поверује.Био је, једном речју, права људина. О његовим и нашим згодама и незгодама на екскурзијама не треба трошити речи. Понекад, али веома ретко, осетили смо и његову тешку руку, али то је била само „педагошка мера“, после које смо знали шта се може, а шта не сме. . Али без обзира на све-ми смо волели и обожавали нашег доброг наставника Моку, који, као и Жаре, није више међу нама.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.