После ослобођења од Турака 1877. године, а након припајања нашег краја Кнежевини Србији у Лужници је отпочео и развој и оснивање политичких странака у Лужници. Крајем 19. века у Лужници су постојале Либерална странка, Напредњачка и Народна радикална странка.

ЛИБЕРАЛНА СТРАНКА основана је 1883. године и окпљала је у своје редове пре свега богате лужничке трговце, сељаке, кулаке и разне посреднике у трговачким пословима. Идеју либералне странке први је почео да шири Виден Станковић из Горњег Стрижевца. Векослав Пејчић у једном новинском чланку о Видену каже да је рођен 7. фебруара 1851. Године, и да је као дете сиромашних родитеља одлазио у печалбу у Влашку где је изучио мутавџијски занат. Међутим дошао је у сукоб са турском влашћу па се одметнуо у хајдуке четујући са својом дружином по Сувој планини. Учествовао је у борбама за ослобођење од Турака 1876 и 18877/78. године, у којима је стекао многобројна одликовања за храброст. По завршетку рата био је механџија, трговац и један од водећих личности у ондашњем срезу. Ђура Златковић Милић у својој књизи „Зла времена“ каже да је Виден своје учешће у рату против Турака искористио за лично богаћење присвајајући за себе турске поседе. Виден Станковић био је председник стрижевачке општине од 1878. до 1888. године, а за народног посланика Среза лужничког биран је 1885. године, као и у периоду од 1898-1901.године. Као народни посланик залагао се у скупштини за смањење плата председника општина, да се у превозу железницом уведе четврта класа за превоз сиромашног сталежа, да се војни рок смањи на годину дана јер „ко је добар Србин и патриота њему је довољно и годину дана“. Био је и редовни члан Друштва „Свети Сава“ које је ширило националну свест и неговало националана осећања и врлине на целом простору где је српски народ живео независно од ондашњих граница српске државе. Виђенији чланови либералне странке у Лужници били су: Давид и Сотир из Црвене Јабуке, Славко Поповић из Стола, Ђорђе Живковић из Шљивовика, Илија Бејаз и Илија Здравковић из Великог Боњинца, Бошко Антић из Горчинца, Рака Поповић из Стрелца, Драгомир Митровић из Радошевца, Станко Аннрејић из Радињинца...

НАПРЕДЊАЧКА СТРАНКА формирана је 1861. године и неколико пута је обнављана до гашења 1919. године. Њени лидери били су Милан Пироћанац, Милутин Гарашанин, Стојан Новаковић и Чедомиљ Новаковић. У Лужници представници су били Тодор Милић из Камбелевца, као повереник странке, Филип Станковић, кафеџија из Студене, Цветко Матејић из Пресеке, Вукашин Илић-Лозанић (кандидат за народног посланика 1912) и Вукашин Ј. Илић, механџија (кандидат за посланика 1905 и 1906. године), Тоза Лозанић.Цветко Матејић био је је био вишегодишњи предесдник стрелачке општине и много је учинио за развијање хигијене у својој општини. Неуредне и непослушне строго је кажњавао па су га људи веома поштовали, али га се и бојали.

Pročitajte još:

РАДИКАЛНА НАРОДНА СТРАНКА ИЛИ РАДИКАЛНА СТРАНКА основана је 8. јануара 1881. године, а њен харизматични вођа Никола Пашић водиће је кроз успоне и падове, ратове и буне.. Из ове странке, 1903. године издваја се САМОСТАЛНА РАДИКАЛНА СТРАНКА чији је председник био Љубомир Стојановић из Ужица.

Радикална народан странка је била најјача странка у Лужници, а њен вођа био је Марјан Цветковић из Масуровца. Он је као народни посланик у скупштинско здање у Београду долазио у сељачком оделу, а о рамену је носио торбу од козје длаке и у њој зобени хлеб са застругом соли и белим луком. На изборима 9. септембра 1903. године Марјан је поново изабран за посланика али испред издвојене Самосталне радикалне странке, а када је добио посланичко пуномоћје, на путу од Стрелца ка Масуровцу, у месту званом „Страње“ Марјана је убила завереничка група, а учесници завере били су Панта Дробњак, адвокат и окружни начелник у Пироту, Алекса Златановић „Брка“, Стеван Миленковић, Стеван Јевтић, Петко Стојановић, Тодор Ранчић и Андон Ристић Из Стрелца, Филип Станковић „газда Вилип“ из Студене Стојан Здравковић и Петар Дарда из Камбелевца и Денча Пешић из Раљина. Последња двојица су ослобођена су од оптужбе услед недостатка доказа, док су остали завереници добили казне од 6 до 20 година робије. Након Марјанове смрти странку је преузео његов брат Јефта Вељковић.

Ово није било једино политичко убиство у Лужници, 1896. године, у својој кући, убијен је Милоје Станојевић, бивши председник модростенске општине, а мотив и убице опткривени су тек 1914. године.

Од познатијих радикала треба издвојити Николу Поповића из Великог Боњинца који је био народни посланик у три мандарта, 1893-1895, 1897-1898 и 1912-1918. Цела Народна скупштина, укључујући Николу Поповића, прешла је 1915. Године са војском албанске планине и од 1916. године заседала је на острву Крф у Грчкој. Интересантно је, каже у једној својој објави Стеван Станијић из Великог Боњинца, да је Боњинанин Душан Поповић, агроном , син народног посланика Николе Поповића на светској излозби у Лондону 1906. год. освојио медаљу за мед који је сам производио. Краљ Петар I Карађорђевић за тај успех, који је подигао углед Србије у свету, даровао га је специјалном дипломом.

Душан Поповић , водник у Трећем пуку првог позива погинуо је у Првом балканском рату 1912. године у бици на Облакову код Битоља. Погинуо му је и други син, водник Милан Поповић. Његов рођени брат потпоричник Јордан Поповић био је одликован сребрном медаљом за храброст у рату са Турцима. Није погинуо у борби већ од колере 13. јула 1913. године у Кочанима.

О патриотизму и моралу народа са овог простора говори и податак да је Николи 1915. године у Првом светском рату погинуо и други син Војислав У Првом балканском рату, као што смо рекли, страдао му је и рођени брат Јордан Поповић први уцитељ из Великог Боњинца. Јордан Поповић је ишао у цркву са попом и певао црквене песме .У школи је оформио ђачки хор јер је свирао на виолини. (Стеван Станијић).

Од осталих виђенијих радикала треба издвојити Јеленка Поповића из Горњег Стрижевца, Живко Петровић из Кијевца, јеленко Миљћар из Доњег Крњина, Станко Петровић из Бердуја, Васа Николић из Ваве, Димитрије Николић из Стола, Вељко Вељковић из Ресника, Пота Крстић из Бабушнице, Милош Марјановић из Стрелца и др.

Хаџи Глигорије Поповић из Стрелца је такође био један од најпознатијих радикала у Лужници. У тексту „Лужничких новина“ из марта 2003. године Миле Радосављевић из Стрелца пише да је Григорије Поповић рођен 1837. године у Сртелцу, да је у доба Турака завршио основну школу и да је његов отац био познати стрелачки свештеник Раденко Гмитровић. Иначе, након ослобођења од Турака био је биран за посланика 1881. године. По писању мр Радована Влајковића Хаџи Глигорије као представник радикалне странке биран је више пута за народног посланика Лужничког Среза и то 1880, 1882, 1887. године. Хаџи Григорије Поповић умро је 1914. године.

Од 1920. године на политичкој сцени општине Бабушница ступају Демократска странка (формирана 1920. године од Националне народне странке, Напредне странке и Самосталне радикалне странке). На првим послератним изборима за Уставотворну скупштину који су одржани 28. Новембра 1920. Године у Лужници учествовале су Демократска странка, Народна радикална странка, Комунистичка партија Југославије и Земљорадничка странка. Комунисти су освојили већину и за Уставотворну скупштину и касније на општинским изборима , међутим њен рад је исте године забрањен доношење чувене „Обзнанае“ којом се забрањивао рад Комуниостичке партије Југославије.

На парламентарним изборима 1935. године кандидати за посланике Среза лужничког били су: Александар Станковић, учитељ из Бабушнице , Љубомир Ристић, председник општине Велико Боњинце( у то време припадало је Вардарској бановини) и Милутин Јовановић који је представљао листу Димитрија Љотића. Гласање је било јавно и гласали су само мушкарци, а за народног посланика изабран је демократа Александар Станковић из Бабушнице. Он је на изборима победио Велимира Вељу Маринковића, радикала, који је сељацима делио опанке (али само леве, десни су добијали после избора ако су гласали правилно) да би гласали за њега. Захваљујући Александру Аци Станковићу Бабушница је добила нову школску зграду која је изграђена само, за то време, три године. Александар Станковић је био прави народни представник, а не страначки послушник у Парламенту. Поштовао је вољу народа, није мењао странку, само да би остао на власти. Милутин Јовановић који је представљао Димитрија Љотића није добио ниједан глас, што значи да није гласао за самог себе. Изгледа да се на време освестио.

Ривалство између демократа и радикала 1935. године описао је Драган Милосављевић у монографији „Студена село у Лужници“ где каже: „На прослави школске славе Светог Саве 1935. Године дошло је до туче међу родитељима који су се затекли у студенској школи. Повод су била политичка препуцавања симпатизера демократа и радикала пред мајске изборе те године. Демократе су вређале радикале погрдним именом њиховог посланичког кандидата Велимира Веље Маринковића скандирајућо „Веља-грвеља“ , а радика ли су им узвраћали „Аца-каца“, вређајући демократског посланичког кандидата Александра Станковића, Сукоб је попримио толике размере да су се појединци дохватили ножева, па је било и повређених, срећом не и жртава. Учитељ је спасавао децу спуштајући их кроз прозор школе уз вриску и плач деце и жена“.

Последњи парламентарни избори у Краљевини Југославије одржани су 1938. године.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.