- У речи и слици-

Записи о прошлости Лужнице и Бабушнице се веома тешко налазе и оно мало што их има питање је да ли су веродостојни.

Рецимо, зна се да је Бабушница ослобођена од Турака 1878. године, а да је прва школа у Бабушници отворена 1840. године у селу Драгинцу (за време турске владавине село је носило назив „Злокућани“, касније је названо по краљици Драги Машин).Бабушница је приликом ослобађања од Турака имала 13 пореских глава и припадала је сурачевској општини. Атар села Бабушнице био је чифлик неког Турчина Абдуле, а по казивању Лазара Станковића (био је познат по својој кафани) насеље се звало Абдулино. Мада се у нараоду некада причало да је најстарије име Бабушнице било Алексино. У писаним изворима који су настали после ослобођења од Турака насеље се завало бабушинац, а од 1890. године Бабушница.

Pročitajte još:

Постоје подаци да је и војвода Живојин Мишић боравио у Лужници и да је ноћио у кули од камена у Горњем Крњину Зна се и да је краљ Александар Карађорђевић боравио у Лужници. У селима Студени и Великом Боњинцу подигнути су споменици њему у част.

О Бабушници постоје записи које је направио Феликс Каниц (Феликс Филип Емануел Каниц (нем. Felix Philipp Emanuel Kanitz; Будимпешта, 2. август 1829 — Беч, 8. јануар 1904) био је аустроугарски путописац, археолог и етнолог и један од највећих познавалаца југоисточне Европе). Он је после боправка у Пироту, септембра 1889. године посетио и Бабушницу. Наиме, у својим путописним белешкама Каниц између осталог каже:

.......Упадљиво јако осветљење у њеној осамљеној механи показивало је да се очекује несвакидашња посета. И заиста ми је кисмет био наклоњен тог дана. Пријатно изненађен , затекао сам тамо на вечери окупљене генерале Анту Богићевића, начелника Генералштаба пуковника Јована Мишковића, пуковника Михајла Магдаленића и Светозара Љотића и мајора Драгомира Вучковића. У ову далеку и забачену долину они су дошли ради проучавања бугарске границе. Весео разговор, корисне сугестије за моја истраживања и изврстан чај скраћивали су нам вече.

У наставку описа Бабушнице Каниц презентира неколико података о становништву и насељима, црквама и развијеном сточарству:

„ Општину Бабушница чине 7 места са преко 2.600 становника у 350 кућа (према подацима из 1905 године), сам срески центар има само 24 куће и 140 душа. Пошто нема сопствене цркве, са 7 других места спада у парохију старе цркве Свете Тројице у Злокућану (с. Драгинац). На изврсном путу који од Свођа води ка Власотинцу, додирујући Бабушницу, лежи 3км јужније манастир „Света Петка“, који је 1868. обновљен, а 1880 његова посветовљена црква укључена је у горчинску парохију“.

Записи Феликса Каница указују да је у то време постојала у Бабушници надалеко чувена Виденова кафана. Легенда, али и историјски подаци кажу да је у њој био гост чувени српски војвода Степа Степановић.

Интересантно је да је Степа Степановић вест о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинада примио у Бабушници. Ево шта историчари Саво Скоко и Петар Опачић пишу у књизи „ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ У РАТОВИМА СРБИЈЕ“ (БИГЗ, 1973. године).

„У тим судбоносним тренуцима српске историје Степа Степановић је заступао начелника штаба Врховне команде војводу Радомира Путника- који се налазио на лечењу у Глајхенбергу у Аустроугарској. Наиме, после демобилизације Друге армије у августу 1913. године Степа је стављен на располагању министру војске, који га је у априлу 1914. поставио за председника Комисије за утврђивање граничног фронта према Бугарској, где је остао све до објављивања указа о мобилизацији српске војске.

„ У рано јутро 29. јуна, док је Степа пред кафаном у Бабушници очекивао да му кафеџија донесе црну кафу, деловођа му је уручио телеграм о погибији аустроугарског престолонаследника Франца Фердинада и његове жене Софије у Сарајеву. Када је прочитао депешу, Степа је неколико тренутака гледао у даљину, а онда испричао њен садржај члановима Комисије и узбуђеним гласом додао:

„То не ваља. Дај боже да Аустрија не баци кривицу на нас. Ако то буде имаћемо страшан рат, можда европски или још горе, а ми се нисмо још ни одморили, а о спреми да и не говорим“.

Виденова кафана радила је и за време бугарске окупације од 1941-1944. године, али је комунистичка власт национализовала земљиште и кафану Видена Видановића и на њеном месту саграђен је хотел „Црни врх“ 1965. године.

И у Виденовој кафани, а касније и у „Црном врху“ радио је чувени угоститељ, пореклом из Власотинца, Божа Црнатовић. Имао је природну љубазност, смисао за дискрецију и одговарајући стил.Љегова супруга Пепа је била је права дама и прва Швабица у Бабушници. За њено име везане су многе лепе успомене времешних Бабушничана. Памти се као племенита жена, која је имала људске топлине и топло јело за сиротињу.

За време Краљевине Југославије лужнички учитељи су се сваког првог у месецу (када приме плату), имали бал у Виденовој кафани. Све је било као у великим градовима: шешири, машне, штапови...Да се зна да су господа! Тако су их ословљавали не само ученици него и одрасли. Музика је била из Пирота, а пила се власотиначка ружица, у то време вино на добром гласу.

Чувена је сторија о учитељици Стани и официру Туфегџићу, који је фијакером одлазио за њу у село Линово, а касније у Горњи Стрижевац. На жалост, рат их је раздвојио заувек!

Позната је била и кафана ЛАЗЕ СТАНКОВИЋА која је била смештена у просторијама некадашњег „Савременог дома“, близу основне школе у Бабушници. Она је била позната што су се у њу окупљали срески чиновници и играли билијар. Наравно, уз конзумацију јела и пића. Кажу да његова ћерка Вера (имао ћерку Веу и Босу) предала букет цвећа краљу Александру Карађорђевићу када је пролазио кроз Бабушницу идући из Власотинца за Пирот. Његове ћерке биле су на забавама главне "играорке". Играло се жикино коло, чачак, валцер, али и једна посебна игра која је касније нестала , звала се ПАЛАГРАЈ. Ту се играло енергичним корацима уз певање: "Дођите сви на крај-да играмо палеграј". А на забавама је обавезно био "врабац"-шаљиви део, у којем се певало о веселим згодама везаним за Бабушницуи Бабушничане. Најчешће уз дозволу оних на које се та шала односи да не би долазило до свађа.

Од предратних кафана у Бабушници била је позната и кафана Милутина Јовановића „Чућила“ који се између два рата доселио из Богдановца у Бабушницу где је држао кафану „Заплање“, која се налазила на простору поред данашње зграде поште.Имао је синове Стојана и Крсту који су носили презиме Миладиновић по свом деди Миладину. Стојан је био казанџија, а Крста лимар и имали су своје радње у Бабушници. Милутин је обожавао коње, а имао је и кола па је био кириџија: превозио је путнике до Пирота или Беле Паланке. Женио се три пута и све три супруге је сахранио: Косовку, Лепосаву и Персу: Једино га је даница надживела, али са њом није био званично вемчан.

Осим кафана, Бабушница је била позната и по трговцима и занатлијама. Један од најпознатијих бабушничких трговаца „Сингер“ машинама био је и Ђорђе Стаменковић „Сингер“.

Рођен је 1891. године у Стрелцу. Био је абаџија, трговао је „Сингер“ машинама које је наручивао из Загреба, а које су возом допремане до Беле Паланке, а одатле, коњском запрегом до Бабушнице. Имао је радњу од 1921. до 1945. године када је страдао од Немаца у околини Сарајева.

За време Великог рата службовао је у коњичком ескадрону краљеве гарде, шио је за краља Петра и био његов лични берберин за време повлачења кроз Албанију и на броду, што му је свакако помогло да створи значајна познанства и постане заступник фирме „Сингер“. Од 1929. држао школу шивења у свом локалу у Бабушници и издавао је дипломе о завршеном курсу (прва текстилна школа у нашем крају). Одатле и надимак његове фамилије „Сингер“.

Непосредно пред Други светски рат у Лужници било је 420 занатлија, а у Бабушници биле су 4. Ковачкеи терзијске радње, по две опанчарске, обућарске, пекарске , мутавџијске, ћурчијске, лончарске, поткивачке, казанџијске и бомбонџијске радње и по једна штрикерска, бојаџијска, коларска фотографска и лимарска радња.

Одевање Бабушничана и Лужничана

Све до 1926. gодине у Лужници мушкарци су као одећу из прошлости задржали бело сукнено одело познато под називом „белетине“. После Првог светског рата „белетине“ су замењивале су се оделима у боји што је довело и до појаве бојаџијског заната. Да су бабушничани пратили савремене трендове у одевању говоре слике из Виденове и Лазине кафане.

БАБУШНИЧКА ЦРКВА

Храм Преноса моштију Светог Николаја Чудотворца у Бабушници...Нема писаних трагова о његовој изградњи, али према казивању старијих мештана, изградња је почела још 1934. године. Темељ је освештао тадашњи епископ нишки Јован, а велико освећење храма још није извршено. Један део радова изводили су и Бугари за време Другог светског рата, због чега су га многи и називали бугарским храмом. После рата у храму се више није служило, временом је пропадао, нешто због зуба времена, а нешто због многих несавесних мештана који су се односили према храму као према нечему што има није свето, јер је наступило време најштетнијег облика комунизма чије се последице још осећају. Храм је коначно обновљен 2007. године за време свештеника Бранислава Младеновића и тада је и урађен иконостас који и данас краси храм. 2011 . године за време свештеника Мирослава Бошњака је фрескописан олтар и осликане иконе поменутог иконостаса. 2012 . године у порти је средствима из општинског и државног буџета је саграђен парохијски дом.

ЛУЖНИЧАНИ У БАЛКАНСКИМ РАТОВИМА И ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Много Лужничана је учествовало у српско-турском рату 1912. године, српско-бугарском рату 1913. године и Првом светском рату од 1914. до 1918. Године. У овим ратовима страдало је преко две хиљаде Лужничких ратника, велики број је био рањен, а многи су завршили у заробљеништву . О свему овоме говоре многобројни споменици, како у Бабушници, тако и у селима бабушничке општине.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.