Mирјана Зорић

Модератор

"Путниче, стани! Овде леже они!

Pročitajte još:

Гомиле ове прах краљева крију.

С капом у руци њима се поклони,

И редом тако ижљуби их свију!

Из ових хумка, из хрњаге кама,

Где труба свести срца јака сврста,

Празници славе гранули су нама

И мученике скинули са крста.

Овде су вечни, што ватрама жртве

И билом срца пробудише мртве –

Србине, стани! Овде леже они!

Ово су наше лавре и олтари;

Њиховим светлим сјајем се озари,

И чело своје молитвом приклони!"

Једну од најлепших песама о Великом рату испевао је Алекса Шантић 1920. године, а инспирација му је била битка за Кајмакчалан, вођена између 12. и 30. септембра 1916. године. Мало је битака у овом рату које су тако снажно утицале, како на исход, тако и на морал и стање српске војске као што је то била битка на Кајмакчалану. Знао је то и Арчибалд Рајс, швајцарски форензичар и велики пријатељ српског народа из ових тешких времена, када је записао ову реченицу: "Нога српског војника ступила је поново на земљиште његове отаџбине."

Ако је повлачење преко Албаније било голгота српске војске, освајање Кајмакчалана најавило је њен васкрс, тумаче историчари. Место сукоба Бугари су звали Борисов град - неосвојиво место. Тако је и било до доласка српске војске… После осамнаест дугих и тешких септембарских дана 1916. године и великих губитака на обе стране, Срби су га заузели и назвали - Капијом слободе, место на коме су српски војници први пут после две године поново закорачили у отаџбину. За њих је ово био почетак повратка кући.

После осамнаест дана крваве борбе, 30. септембра 1916. године на врху Светог Илије, на 2.525 метара надморске висине, коначно се завијорила српска застава. После битке на Кајмакчалану, савезници су знали да на српску тек војску још увек могу да рачунају, а велике силе, са обе стране фронта, да Солунски фронт није споредно ратиште и да ће се управо на њему одлучивати судбина Првог светског рата.

Арчибалд Рајс је до краја живота остао судбински везан за Кајмакчалан. Са српском војском и народом прешао је Албанију, био је са њом на Солунском фронту и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. Након смрти 8. августа 1929, по сопственој жељи његово срце однето је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни је писало: "Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана Златно срце спава, Пријатељ Срба из најтежих дана, Јунак Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком` нек је слава." Нажалост, урна је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату и данас се сматра изгубљеном.

Фото: Брат држи мртвог брата у наручју -

Кајмакчалан, септембар 1916;

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.