Господин Стеван Станијић у једној од објава на фб страници Great Боњинце –forever каже:

„Великобоњинчани су први у Југославији производили клакер са укусом кока коле .Овде се поставља питање зашто су се Великобоњинчани одлучили да раде и у оволикој мери развију баш цигларски и содаџијски занат . Одговор на ово питање је веома једноставан . Нема јефтиније сировине за производњу од земље и воде .Од блато злато и бунар капитал , нису пошалице већ генијална економска доктрина“.

И заиста, многи Великобоњинчани су се бавили цигларским и содаџијским занатом.

Pročitajte još:

У својој монографији „Моје село Велико Боњинце“ Предраг Станковић пише да је први фабрикант-циглар из Великог Боњинца био Гмитар Соколовић. Он је 1905. године подигао циглану у месту Бела Слатина у Бугарској. Затим је Илија Младеновић-Бајез са ортаком Михаилом Соколовићем отворио најсавременију црепану у Лесковцу 1907. године. Потом су Великобоњинчани по угледу један на другог и у међусобној конкуренцији, стално усавршавајући процес производње и квалитет производа, постали најпознатији произвођачи цигле и црепа и брзо отворили велики број циглана и црепана. Крајем 1940. Године Великобоњинчани су имали 52 циглане и црепане широм Србије, а нешто мање у Македонији и у Бугарској. Овај податак изнео је Светозар Илић-Лозанић 11. јануара 1980. Године у Дому пензионера у Београду.

Законом о национализацији из 1946 и 1948. године одузета је имовина привредног карактера у корист државе, тако да су власници циглана и црепана из Великог Боњинца остали без своје имовине.

Содаџијски занат

После цигларског, Великобоњинчани су се преорјентисали на содаџијски занат. Содаџије су производили сода-воду и клакере. За њих се говорило како продају „слатку воду“ и да им је „бунар капитал“.

Содаџије из Великог Боњинца имали су по две или три радње у разним местима широм бивше Југославије. Највише радњи су имали у Србији и Босни, где их је било скоро у сваком граду.

У њиховим радњама могли су да се купе сифони сода - воде за неизбежне шприцере. Свака содаџијска радња имала је два три стола, где су људи пијуцкали клакере и коментарисали фудбалске утакмице месних лигаша. Содаџије су имали колица, обично постављена на бициклу, која су возили до игралишта када се играла утакмица, или на пијац када је пијачни дан или на аутобуским станицама. Пошто се посао одлично развијао, у Великом Боњинцу су отворене и две занатске радње за производњу содаџијских машина.

Но и овом занимању дошао је крај када су се појавили у продаји индустријски сокови и минералне воде.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.