Пре Другог светског рата и у годинама након завршетка рата млади Лужничани и Лужничанке дружили су се на седењћама. Седењће су организовале девојке окупљајући се око ватре коју су ложиле по махалама. Оне су око ватре плеле, преле и певале и својом песмом су дозивале момке да дођу на седњћу. Од седењће се није одустајало ни у случају лошег времена. Тада би се седењћа организовала у некој кући уз петролејку, где су домаћини били благонаклони према омладини и њиховом понашању.

Игранке и корзои су били организовани најчешће после сеоских слава (због комунистичке идеологије, скоро све славе су померене за дан касније у односу на некадашње црвено слово у календару, јер „религија је опијум за народ“) или за црвено слово, када се ништа у пољу није радило. После Другог светског рата није било струје, али је свако село имало свој оркестар или више њих,па су игранке организоване на отвореном, а млади углавном играли коло. Најлепши, односно „најличан“ младић би увек коловођа а до њега је била, по правилу, најлепша девојка. Нико није смео да прекине коло, односно да се ухвати до коловође јер дошло би и до белаја, односно физичког обрачуна. Овакви контакти између младих ставарали су могућност да се момци и девојке боље упознају, зближе и забаве, а из тога су се рађале љубави од којих су многе крунисане браком.Девојке су за игранке облачиле најбољу ношњу и опанке, косе чешљале у кике, а момци су били у кошуљама, брич панталонама и новим опанцима.

Сеоске игранке су имале своју посебност. Био је то свет доброте, истине и лепоте, где се рађала врлина, сублимирала моћ емоције и емпатије. Иако једноличне по свом садржају, нигде се као ту није могла осетити стидљивост, чулност, сензуалност, додир, топлина и потиснута осећања. Све је то покретала музика, која је, да будемо искрени, била у другом плану – ту се гледа ко је кога до’ватио у колу,док су будне очи пратиоца све то регистровале. У једно коло хватало се и по неколико стотина играча, док вешти коловођа уз тактове музике води хипнотички ланац младости. То је било толико лепо да сада имам осећај да смо у тим младалачким данима само за то живели. На оваквим забавама скупљало се и по хиљаду учесника, како мештана, тако и комшија из других, суседних села.

Pročitajte još:

На овим игранкама рађале су се пролазне и трајне љубави, велики и мали планови. Када, зашто и како су се љубави завршавале, тешко је одредити, али зна се где су почињале. Ове забаве су свима давале руком, срцем, душом. На њима се стварала и манифестовала спонтаност, ослобођени разгоропађени либидо, дрскост, отменост; попуштале су забране, стеге, комплекси, сујете, нарцизми, са енергијом која мобилише, уобличава и раставља, носи и оставља, мења и прекраја људе и судбине.. Игром и додиром се више говорило него речима.

Са седењћама и игранкама на отвореном се престало 60-их година прошлог века, а појавом радија, грамофона и касетофона почиње ера игранки у затвореним просторима (школске сале, сеоски задружни домови…): Игранке су организовали омладинци у скоро сваком селу у Лужници, а на тим игранкама долазили су млади из суседних села. Нарочито су биле популарне оне игранке које су организоване увече, на дан сеоске славе. То су биле тз. “игранке до зоре“. (на „Младенци“ у Камбелевцу, на „Благовести“ у Радињинцу, на „Велику Госпојину “ у Стрелцу, на „Петровдан“ у Горњем Крњину и Дучевцу, на „СВ. Пантелејмон“ у Боњинцу и Радошевцу, на „Ђурђевдан“ у Г орчинцу, на „7. Јул у Стол, на „Спасовдан“ у Вави...)

Старији пратиоци ове странице добро памте оне грамофоне са поклопцем, који су били звучник, синглице, касније ЛП плоче, па оно фино шуштање огребаних и оштећених плоча или оних старих касетофона на којима је касета понекад почињала да „развлачи звук“ или се умрси трака на касети па је оловком враћана у првобитни положај.

Најузбудљивије и најмасовније игранке биле су после одржавања фестивалских вечери младих у Бабушници (у омладинском дому, сали „Црног врха“, понекад у ђачкој кхињи основне школе, згради дуваништа), Љуберађи, Великом Боњинцу, Завидинцу...

Посебан шарм сеоским игранкама доносили су момци и девојке који су долазили из урбаних средина (Београд, Ниш....) код својих бака , дека и рођака и који су са собом доносили и нове музичке тредове, квалитетније уређаје и урбану културу.

Онај ко није живео у време ове романтичне појавности никада не може разумети његову нарацију.

У лужничким селима све је мање и мање младог света, а млади из урбаних средина више не долазе у села својих родитеља који су отишли у градове, јер су им бабе и деде помрли, а куће оронуле. Од свих „чувених“ Лужничких игранки још се „држе“ и опстају игранка у Радошевцу ( „Св. Пантелејмон“) и чувена игранка до с`вњушку у Љуберађи (или што каже Божиловић у једном тексту у „Лужничким новостима“-Остало се до јутра и аутобуса у пет).

За ову причу о игранкама користимо фотографије Мирољуба Ђорђевића Ђолета из Ваве, Миљана Ранчића из Бабушнице и Наталије С. Стојановић из Бабушнице.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.