МИЛОВАНКА АНТИЋ

Рођена 1954. године у Љуберађи. Завршила је вишу педагошку школу у Београду, одсек ликовна група.

За време студија боравила је у Француској (Париз и Версај) и Италији (Венеција, Равена, Падова и Фиренца). Дружење са ликовном уметношћу датира још из детињства, а интензивније од осамдесетих година.

Члан је Ликовне секције Дома културе Бабушница и Друштва ликовних уметника (Д.Л.У.А) из Пирота. Излагала је на заједничким изложбама око педесет пута и неколико пута на смотрама аматера Србије. Учесник је Ликовне колоније у Звоначкој Бањи 1993, 94, 95,96 и 1999 године и у Стрелцу 1997 и 98 године.Учествовала је и на ликовним колонијама у Горчинцу.

„Истраживање природе није само привилегија „природњака“ већ и уметника.Неретко, они откривају чудесне тајне које које остају забележене на платну као суштина која означава и њих и њихово емоционално стање.

Милованка Антић полази од обичног мотива из њеног окружења и проналази свој „поглед“ на свет.Поступак којим се служи, уљана боја, изискује знатно техничко знање, опремљеност и стрпљење. Пејзаж и мртва природа, као најчешћи мотиви, у некој су узвишеној и хармоничној вези и предео и сликар и природа и слике и још нешто више, нешто невидљиво, а дубоко доживљено.

Боје њених слика су боје села, предела, воденица, шумских пропланака, житних поља, брзака и складно компонованих мртвих природа. Блистави колористички одрази променљивим огледалима воде, прозрачне перспективе линије упућене бескрају, боје чисте и светлошћу озарене, ритмови који су узнад сваке мерљивости са физичким појавама, сав тај ослобођени и распевани свет облика у покретупочива на непосредној перцептивној моћи и интуитивно нађеном ритмичком реду.Формално-стилски ови пејзажи, као и мртве природе, успостављени су на релацији између поетско-реалистичног и поетско-експресионистичког језичког модела. Али најбоље Милованкине слике надилазе ограничења стилских правилајер су настале у знакуснажне синтетичке визије која све преображава и себи потчињава: и боју и светлост, и површину и облик, без обзира на степен његове сличности са предметом објективне стварности.

Милованка Антић слика одређени предео који је на посебан начин инспирише и из којег она извлачи битне разлоге за своју сликарску акцију.То је у основи класичан поступак и класична техника грађења слике, као да се пробудио известан обновитељски дух једне помало заборављене сликарске теме: она у ствари тежи да помири природу света са природом ликовног дела. Да слици врати достојанство природног облика али и да је ослободи тврдих захтева одређених трендова. Зато нам аутор не дозвољава да много размишљамо о њеним сликама. Оне су тако блиске реалности да се ту нема о чему размишљати. Треба их само осетити и прихватити.Нема смишљене експресивности, сликар лута пределима и бележи их.Лако и брзо, јер поседује изузетну способност уочавања ликовног уобличавања.

Слике са мртвим природама мењају се као и осећања.Сведене у изразу, али са богатим избором мотив- цвеће, воће, аранжмани са корпом воћа, керанмике, метално посуђе, стакло и свећњаци у комбинацији са зналачки постављеном драперијом, добијају своју поетску димензију, богатство персонификација и колорита.Истовремено сведоче о степену координације ликовних средстава, као естетске културе аутора.

Пред Светом реалности Милованка Антић, или пред светом који нестаје, а да тога нисмо свесни, остаје нам да се пред њеним сликама зауставимо, и да се макар у дијалогу са њеним делима вратимо у свакако безбеднији светмира и тишине.

Радмила Влатковић-историчар уметности

Из Каталога поводом заједничке изложбе Милованке Антић и Винка Димитријевића у Галерији слика Дома културе Бабушница 2000- е године.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.