Служење војног рока у време бивше Југославије било је за породице војника велика част, па се на испраћаје доста трошило и свако је желео да позове што већи број гостију. Весеље је прављено испод шатора (вејника) са музиком уживо. Гости су регрутима махом поклањали новац, јер то је било најважније за будућег војника, а и да се мало помогне породици око финансија које су потрошене за прављење испраћаја. Посебна атракција на испраћајима били су тз. „стругари“, непозвани гости, који су били махом млади људи и који су скоро увек били испоштовани од стране домаћина као и званице.

А после испраћаја, фамилија и млади испраћају регрута до аутобуске станице најчешће песмом „Мој Милане“....

Из тексата у „Лужничким новостима“ из 1984. године преносимо вам текст новинара коме је засметала „ружна навика“ младих да своје другове на одслужење војног рока испраћају у припитом стању, са флашама у рукама и у видно припитом стању.

ИСПРАЋАЈИ У ВОЈСКУ

Ружна навика

„Ових дана сведоци смо весеља која се приређују у част испраћаја регрута. То је, без сумње, један од лепих обичаја у нас када се окупљају другови, рођаци и пријатељи да весело прославе одлазак у Армију, који се сматра не као дужност већ и част. То је на крају , још један вид изражавања љубави према сину, чувару домовине.

Све је то лепо и тај догађај и треба да остане у дугом сећању и укућанима и гостима. Међутим, у таквим приликама често се једном ружном навиком квари величина славља. Слављеницима као да је недовољно служење алкохола у току целе ноћи, већ се то чини и сутрадан на путу до аутобуске станице. Често се може видети ружна слика: регрути, омладинци с флашама у рукама, добацују не баш прикладне досетке пролазницима или чак полете и флаше...Зар се на такав начин мора манифестовати радост оних који испраћају регруте. Такве слике се понављају и ових дана.

Активи Савеза социјалистичке омладине, Савети месних заједница, друштва за борбу против алкохолизма и други позвани, требало би да се боре против овако ружне навике прекомерне употребе алкохола залажући се за достојанствен испраћај регрута од куће, без пијанства, разбијања флаша и свега што се уз то дешава. „

Иначе, у послератним годинама војни рок у Југославији трајао је две године (у морнарици три)

Шездесетих година је дужина рока смањена на 18 месеци. Осамдесетих је војни рок скраћиван у два наврата. Најпре је почетком осамдесетих рок скраћен на петнаест, а потом и на дванаест месеци. То је трајало до почетка двехиљадитих када је донета одлука да се рок скрати на осам месеци, да би коначно 2010. године скупштина изгласала суспензију, односно укидање обавезног служења војног рока.

Одлука о дужини трајања зависила је од процене војног врха СФРЈ. Како је опадала опасност од избијања међународне кризе, тако је опадала и потреба за дужим војним роком. Паралелно, власти су увиђале и потребу да се људи школују и привређују па је и то доводило до смањења дужине трајања војног рока.

Одзив је, наводи он, био скоро стопостотан.

С једне стране, била је то законска обавеза и људи су ризиковали затворску казну уколико би одбили да служе војску. Међутим, више од тога, неодзивање је било друштвено неприхватљиво. Они који нису служили војску нису могли да се запосле, у руралним срединама нису могли да се ожене… Они који нису служили војску нису могли да добију друштвено признање, то је посматрано као вид мушке афирмације. Ретко ко се одлучивао да не иде у војску, па су чак и они најповлашћенији, спортисти, музичари, глумци одлазили на служење војног рока,

Фотографије за овај текст позајмили смо од Мирљуба Ђорђевића- Ђолета (група Вава питомо село испод Стрмне) и са испраћаја Слађане Пејчић Мијалковић, прве жене лужничанке која је служила војни рок у ЈНА (фб група Радошевац)

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.