Још пре рата Другог светског рата Љуберађа је била својеврстан економски, административни, поштански, политички, па и здравствени Центар Среза Бабушничког. Скоро увек је имала лекара који је прихватао, прегледао и указивао помоћ болеснима са читаве територије Лужнице. Онда је Љуберађа била једино место на југу Србије у којој је годинама постојао и радио рентген апарат. У време окупације рентген је одузет и отеран у Софију а народ Лужнице је остао без могућности ефикаснијег рада на откривању опасних, веома честих обољења на плућима.

После ослобођења, прва ординација за преглед и пружање помоћи у Бабушници била је у просторијама некадашњег пограничног штаба Војске Југославије, у згради на локацији ХИ „Лужница“ и у просторијама које данас користе припадници ватрогасне службе. У Бабушници је онда као лекар радио Беба Петровић, са неколико радника са средњим и нижим образовањем.

Нешто касније ординација је премештена у згради Алексе Потића у центру Бабушнице, и имала на располагању две просторије. До ових ординација пацијенти су долазили пешице или су превожени воловским и коњским запрегама, а за обилазак тежих болесника доктор Петровић користио је коња, односно чезе за свој и превоз својих помоћника.

Pročitajte još:

Временом је дошао на испомоћ доктору Петровићу, доктор Пинговић из Пирота са још једним сарадником, а теже оболеле упућивао у болницу у Пироту.

Педесетих година прошлог века, захваљујући средствима Републике Србије, изграђена је прва болничка зграда у Бабушници. Издвојена су средства за стипендирање једног броја студената на Медицинском факултету и за школовање средње медицинског особља. У Дому је отворено породилиште и први пут за рад у њему обезбеђене бабице са помоћним особљем и више болничара.

Са завршетком Дома здравља повећан је број лекара и медицинског особља. За лекаре су дошли доктори Сретен Ђурић и Благоје Стефановић, а потом и доктор Борисав Делчев,

бабица Драгица, лаборант Станислав Игњатовић, болничари Светомир, из Драгинца, Миша Станојевић из Извора и Урош Здравковић из Љуберађе. Повремено је у Дому здравља ангажован и лекар Ахило из Пирота.

Отворена је ординација стоматолошке службе, где је радио доктор Вуле Митић из Беле Паланке,са два техничара, а после њега стоматолог Бане.

У циљу што боље здравствене заштите жена. Посебно трудница и деце, велике и врло успешне акције изводило је Друштво пријатеља деце које је радило од 1955. Године па све до 1965. године. Ово друштво је имало преко 100 чланова у Бабушници, углавном из редова здравствених радника, службеника, просветних радника и жена које су врло активнорадиле у одборимаи телима Општинске организације Социјалистичког савеза и имале пуну помоћ и подршку ове организације.

У њихове акције обиласка села, окупљања и сусретима са женама трудницама, породиљама и младим мајкама, као и ради прегледа жена и малих беба са упутствима за бољу негу, здравствену заштиту и бољу исхрану, укључивали су се и лекари Дома здрављa уз велику помоћ докторке Добриле Пешић,из Центра за мајку и дете у Пироту, доктора Живка Мајдевца, доктора Драгана Ћирића, касније доктора Тихомира Петровића, Стоматолога Митић Вукашина, Банета и других. До оближњих села екипе у организацији Друштва пријатеља деце, одлазиле су колима Дома здравља, Општине, СУП-а, предузећа „Лужница“, фићом доктора Мајдевца, а до удаљених и беспутних места пешице или на коњима. Коње су обезбеђивали активисти из села у којима су заказани прегледи и сусрети са лекарима.

Прво санитетско возило „Олимпија“ за потребе здравствене службе обезбеђено је захваљујући др Јовану Ристићу,министру здрављау НР Србији и Живојину Николиу – Брки, посланиу Савезне скупштине.

То возило преузео Бранислав Динчић, млади Возач који је из земљорадничке задруге Бабушница прешао на рад у Дом здравља.

За потребе људи у Звоначком крају изграђена је наменска зграда за здравствену амбуланту, која је опслуживала раднике рудника и читаву клијeнтелу Звоначке Бање у време туристичке сезоне.

За транспортовање тежих болесника до Пирота, односно Сукова, коришћена је пруга уског колосека – болесници су превожени у путничким вагонима, а у хитним случајевима

коришћена је и дрезина. Рад у здравственој амбуланти организовао је у почетним годинама рада и изградње веома успешно водио доктор Пејчић из Пирота, који је неколико година у њој радио.После њега радио је лекар из димитровградског краја Буба, назван „Гумењак“ по томе што је пешачио до радног места и свакодневно када је то било потребно пешице обилазио звоначка села и лечио људе.

Дом здравља је повећао број служби и у складу са потребама грађана порастом броја корисника здравствених услуга па су услови за рад у Дому здравља постали просторно ограничени. Због тога су сачињени програми проширења са пројектом који је у времену од 1960. до 1965. године омогућио изградњу нове, просторно веће зграде, која је названа други дом здравља.

У овој згради обезбеђени су били просторни Услови за амбулантни рад лекара: више oрдинација за свакодневне и опште прегледе, ординације за прегледе деце, ординације за гинекологију, ординације са службама за рентген прегледе и за смештај и развој стоматологије са лекарима и техничким особљем. Приземље зграде преуређено је за смештај кухиње и магацина намирница и прехрамбених производа. У оквиру Дома здравља било је и породилиште, а првог доктора гинеколога специјалисту Алексендра Потића добио је 1978. године. Акушерске сестре у то време биле су: Наста Тошић, Зорица Ранчић и Јасмина Ранђеловић.

Створени су далеко бољи и конфорнији услови за рад, Све ове акције и мере започете су и реализоване у времену када је Домом здравља Руководио Тихомир Петровић са доктором Прокићем као лекаром и руководиоцем стоматолошке службе.

Са развојем привреде у општини и порастом броја радника као осигураника,створиле су се потребе да се изгради нови, функционално бољи,просторнији, савременом опремом и средствима рада опремљен Дом здравља, као посебна трећа зграда на истој локацији. Домом здравља тада је руководио доктор Михајло Душановић који је, заједно са тадашњим председником општине Бабушница Станимиром Илићем, допринео да се усвоји пројекат изградње нове зграде Дома здравља у Бабушници. Да би радови на новој згради кренули што пре изгледа да у постојала два услова од стране тадашњег министра здравља: Да се др Душановић, као рођени Београђанин врати у свој град, а да највеће признање Републичке заједнице „Доктор Драгиша Мишовић“ добије доктор Војислав Крстић из Дома здравља Бабушница. Почетак радова на новој згради Дома здравља кренули су 1978. године, а свечано отварање новог дома здравља уприличено је 6. септембра 1980. године.Част да симболичним пресецањем врпце отвори нови објекат припала је дугогодишњем фармацеутском раднику МИРИ ВАЦИЋ. Спомен бисту др Јовану Ристићу открио је његов саборац Бошко Богдановић. Др Јован Ристић је био наш најпознатији лекар и револуционар. Рођен је 7. октобра 1898. године у Проваљенику. За време Првог светског рата , када је Србија била окупирана, побегао је у Француску где је био ученик колеџа у Либурну код Бордоа и Билијасу код Нице.Након рата, 1920. године уписао је медицински факултет у Загребу који је завршио 1926. године. Учесник је рата од 1941. године. После рата обављао је значајне функције у Србији. Умро је 21. Фебруара 1967. године у Београду.

Упоредо са радом на стварању повољнијих просторних и кадровских услова и безбеђењу

Најнужније опреме, предузимане су и друге мере. Пре свега да се побољша рад лабораторије. Обезбеђена су средства и купљен рентген апарат за обављање неопходних рентген прегледа.

На њему је дуже време радио Живојин Поповић, рентгенолог из Пирота.

После изградње нове треће зграде за потребе Дома здравља, набављен је и инсталиран савременији рентген апарат на коме је више година, као рентгенолог радио Ратко Адамовић из Љуберађе.Истовремено је набављена и савремена опрема за рад лекара у интерној кардиоваскуларној, гинеколошкој, педијатријској, стоматолошкој и епидемолошкој ординацији – служби. Упоредо је повећан број специјалиста на сталном раду.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.