ПРВИ ДЕО

Срески савез земљорадничких задруга Бабушница основан је 1946. године са седиштем у Бабушници. Основан је са циљем да помаже развитак, рад и организационо јачање земљорадничких задруга у Срезу лужничком и усклађује њихов рад у складу са законом. У овом облику савез је радио све до 1955. године када је Скупштина среског савеза у Бабушници донела је одлуку о припајању Среском савезу у Пироту.

Настављајући старе тадиције у задругарству, а у циљу развоја пољопривреде и задовољавања потреба задругара, после ослобођења наслеђено стање у задругарствупредстављало је солидну основу за даље организовање пољопривредника у земљорадничке набавно продајне, откупне и снадбевачке задруге.

Задруге су формиране скоро у свим селима, осим у једном броју мањих села, а о раду и развоју задругарства у срезу и општинама, бринуо је Основни савез земљорадничких задруга као шири облик удруживања земљорадничких задруга и одлучивања о заједничким питањима и интересима.

Тако су, у овој фази обједињавања земљорадничких задруга, из појединих села формиране веће задруге у реонима: Бабушница, Доње Крњино, Бела Вода, Стол, Стрелац, Звонце, Црвена Јабука, Раков Дол, Љуберађа, Грнчар и Велико Боњинце.Временом је уследио даљи процес укрупњавања, стручног оспособљавања и економског јачања, трајне и потпуне програмске оријентације на развој пољопривреде.

Тада је у општини основано само пет задруга: ЗЕМЉОРАДНИЧКА ЗАДРУГА „БУДУЋНОСТ“ Бабушница, као највећа, у Звонцу „Јерма“ и „Маја“, Стрелцу, Љуберађи и Великом Боњинцу. Тако су од 1975. године остале само ове задруге.

У селима су остале продавнице и зборови задругара као облици одлучивања о питањима

рада.

Велики допринос у развоју бабушничке задруге и пољопривреде у Лужници дали су сјајни

агрономи: Војислав Воја Младеновић, Величко Ђорђевић, Вукадин Тодоровић, Томислав Николић и техничари: Јончић Александар, Манић Антоније, Манић Драгослав, Стојичић Љубисав и други.

У Звоначкој задрузи агроном Тома Томов и техничар Бојан Николов, у Стрелцу агроном

Тихомир Спасић и техничар Алексић Славољуб.

У Љуберађи техничар Петар и у Великом Боњинцу техничар Драган и други. Затим техничари из Скупштине општине: Николић Мирослав и Лазар Костић. Они су успешно координирали рад и сарадњу са стручњацима из Пољопривредног института Србије, који су редовно долазили и пружали помоћ у изради, припремању и реализацији конкретних привредних програма и акција у ратарству, сточарству, живинарству и проширењу површина под крмним биљем. Стучњаци су свесрдно помагали на плану савремене обраде земље, дубоког орања, а касније и тракторске обраде, објашњавали значај употребе вештачких ђубрива, сортних семена пшенице и хибридног кукуруза, семена крмног биља, прихрањивања усева, па све до контролисане употребе заштитних

хемијских препарата.

Посебан допринос дали су у области измене расног састава у говедарству, овчарству,

свињарству и живинарству. Унапређивали су услове за гајење стоке код индивидуалних

пољопривредника, дајући стручне савете у погледу изградње и одржавања стаја за стоку,

живинарника, складиштење сточне хране и прављења силажа, па све до широке примене

вештачког осемењивања крава и уматичења приплодних расних грла.

Овоме су, заједно са пољопривредним стручњацима,велики допринос дали ветеринари доктори ветерине Фрања, Реја и Велибор, као и ветеринарски техничари Видојко,Лека, Славко и Славољуб.

Захваљујући оргинизацији и стручном кадру на пр. у 1964. години у општини је било 12.594 говеда, крава је било 5.657 грла или 50%, да би се, захваљујући стручњацима из задруга и ветеринарима, овај однос у 1975. години у потпуности изменио, па је онда од укупногБроја 14.977 говеда, било 10.369 крава. Ова значајнаи крупна промена остварена је успешном применом вештачког осемењивања – чиме је побољшан квалитет стоке.

У потпуности је замењена домаћа раса буше, са високосортним расама сименталске, монтофонске и друге квалитетне расе.

Изграђени су задружни домови у Доњем Крњину, Доњем и Горњем Стрижевцу, Извору, Сурачеву, Љуберађи, Грнчару, Великом Боњинцу, Завидинцу, Звонцу, Стрелцу, Столу и другим местима мање зграде и просторије за продавнице и окупљање земљорадника, грађана и омладине.

Такође је уведена игодишња производња расне живине посебно бронзаних ћурака која је у 1965. години достигла цифру преко 60.000 ћурака за тржиште.

Бронзане ћурке су масовно откупљиване и испоручиване западним земљама - Великој

Британији и Италији за католички Божић.

Месо бронзаних ћурака и живине са Лужничког подручја било је изузетног квалитета и тражено на светском тржишту.

ЗЕМЉОРАДНИЧКА ЗАДРУГА „БУДУЋНОСТ“ Сваке године организовала је масовне смотре крава и јуница и најбољим произвођачима додељивала награде и ризнања. Увела је праксу да сваке године најбољи пољопривредници посећују Новосадски сајам Пољопривреде и да се на лицу места упознају са достигнућима у области ратарства, сточарства и пољопривредне механизације.

У овом времену задруга у Бабушници улагала је значајна средстваза набавку трактора

и прикључних машина, за набавку гусеничара у циљу боље разраде појединих њива, а касније и комбајна за жетву.

Временом су Задруга Бабушница, Звонце и Велико Боњинце уложиле значајна средства

у изградњи савремених овчарника за чување оваца на одређеним земљишним површинама. Бабушничка задруга овчарник у Баћов Делу, изнад Црвене Јабуке, са око 2000 оваца, Звоначка прво у Вучи Делу, а потом на „Беринској Чуки“, са око 1500 оваца, и задруга у Великом Боњинцу, на откупљеном и груписанам земљишту од стотину и више хектара, овчарник са 2000 оваца.

На овчарницима је вршена припрема сточне Хране са култивисаних и природних травнатих површина и испаша на ширим просторима квалитетних пашњака.

О чувању, нези и исхрани оваца и јагњади бринули су радници на овчарницима, стручњаци из задруга, непосредно одговорни руководиоци и ветеринарски стручњаци у смислу контроле и очувања здравственог стања оваца. На овчарницима су постојали посебни услови за производњу, чување и паковање овчјег сира, који су задруге продавале на тржишту (хотелима, ресторанима и индивидуалним купцима).

У задругама је било запослено 120 радника. Тај број се одржавао у континуитету, а у годинама кад се ширила производна механизација и градили објекти за магацине, механизацију и овчарнике, било их је и више.

Крајем осамдесетих година (1988) у Доњем Стрижевцу формирана је Земљорадничка задруга под називом „Средорек“ а на њеном челу био је Лазар Kостић, бивши директор Земљорадничке задруге „Будућност“ из Бабушнице

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.