Велико Боњинце има дугу традицију када је у питању фудбал.Њихов фудбалски клуб, према казивању Предрага Станковића, аутора монографије “Моје село Велико Боњинце“ одиграо је 1945. године утакмицу са екипом „Шишава“ из Шишаве. До Шишаве фудбалери су путовали бициклама, а онда би уследио повратак кући што пре, да играче не би ухватио мрак. Резултат утакмице у Шишави био је 1:1. Убрзо је уследио реванш и резултат је био исти.

Иако екипа Великог Боњинца није била регистрована, она је најпре имала име „ПОЛЕТ“, касније „БСК“ и на крају „Балкан“, по имену Металног предузећа Балкан. Под овим називом фудбалска екипа је наступала у Општинској фудбалској лиги Бабушница од 1980. године.

Фудбалска екипа из Великог Боњинца, седамдесетих година прошлог века, играла је и утакмицу Купа Југославије са екипом „Борца“ из Барје Чифлика. Играчи и навијачи су на утакмицу отпутовали камионом „Балкана“. После велике борбе боњинчани су победили резултатом 4:2 што је био велики успех.

Један од најуспешнијих фудбалера из Великог Боњинца био је Слободан Соколовић-Боде. Он је као дечак отишао у Власотинце где је учио пекарски занат, а играо је и з аомладинце ФК „Власина“. Из Власотинца прелази у Бабушницу и игра за ФК „Лужница“, а касније и за ФК „Раднички“ Пирот. Из Пирота одлази у Тетово и наступа за „Тетекс“ који је наступао у Другој савезној лиги Југославије. Из „Тетекса“ одлази у ФК „Победа“ из Прилепа, а касније у ФК „Вардар“ из Скопља и ФК „Раднички“ из Ниша. За ове клубове је играо када су се такмичили у Првој савезној лиги Југославије. Због тешке повреде које је доживео у „Радничком“ после оправка прелази у ФК „Дубочица“ из Лесковца.По завршетку фудбалске каријере био је тренер „Радничког“ из Пирота и „Тимочанина“ из Књажевца.

Поред Соколовића, као фудбалер упамћен је и Јаков Илић који је играо за ФК “Лужница“. Јаков је касније отворио содаџијску радњу у Зеници и познат је по томе што је први у Југославији производио клакер са укусом кока-коле. У Зеници је био омиљен па је и био у управи зеничког прволиигаша ФК „Челик“. Добри фудбалери су били и Манојло Николић и Бошко Китановић-Зец.

Још један Великобоњинчанин постигао је завидне успехе у фудбалском спорту, али као делилац правде, односно фудбалски судија. Реч је о Властимиру Лазаревићу, дугогодишњем секретру Спортског савеза Власотинца, савезни фудбалски судија, потпредседник Фудбалског савеза региона, дисциплински судија Фудбалског савеза Србије.

Велико Боњинце је познато и по Турниру у малом фудбалу који је организован обично око празника „Светог Пантелејмона“, који се славио и као сеоска слава. Турнири су окупљали велики број екипа и публике.

Поред турнира у малом фудбалу омладина је ирганизовала и Фестивал младих „Омладина“. Овај фестивал је имао дугу традицију и организован је од средине шездесетих па све до средине осамдесетих година прошлог века. У неколико вечери, више стотина учесника и више хиљада гледалаца долазило је у Велико Боњинце да се такмичи (народна и забавна музика и избор за најлепшу девојку фестивала) или да само прате и уживају у програму. О квалитету самог фестивала најбоље говоре исечци из нишких „Народних новина“.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.