Некада је у Лужници било неписано правило да је најпогодније време за склапање бра ка за момке било када одслуже војску и тиме постану „прави људи“ (20-25), а за девојке чим се, како се тада говорило „задевојче“ (16-20 година).Некада се поштовао ред приликом женидбе, односно удадбе. Прво су се женили најстарији момци у фамилији, као и најстарије девојке.Није се дозвољавало „прежењување“ и о томе се водило рачуна. А за момке и девојке који не би склопили брак у наведеним годинама говорило се да су се „забкнули“.

Иницијатива за склапање брака између момка и девојке увек би потицала од стране момка и његове фамилије.Тада су се поштовали одређени критеријуми приликом избора будуће снаје: да је фамилија поштена, да нема неке наследне болести или самоубица, да је девојка вредна, а најбоље је било и да је још из имућне породице, ради уговарања „мираза“. Зато су у то време постојале „наводаџије“ и“наводаџике“ који/е су имали задатак да дискретно испитају све појединости из младине, односно младожењине фамилије.

Ако све буде како треба, фамилија момка, по догопвору, одлази у девојачку кућу на веридбу.На веридбу се обавезно носи погача, баница и ћитка. На веридби се договарао датум свадбе а и мираз који млада треба да понесе из очеве куће. Мираз је могла бити њива, говрче, овце или само девојчин дар

Pročitajte još:

Свадбе су се правиле током јесени и зиме каада нема пољских радова.

Позивање гостију је било је кондиром ракије. Кондир са ракијом је био позовница за свадбу.

Н а дан свадбе гости са момачке стране одлазе по младу.Да би гости ушли у двориште морао је неко од сватова да пуца у јабуку или чешће у „чупе“ или „пепељару“ која је била постављена на високу мотку, да је обори како би могли да уђу у младино двориште.

По завршетку ручка код младиних родитеља („мало госје“) , невеста би изашла из своје собе и тада би почео чин „продаје“ невесте. Невесту је обично продавао брат младе, а са младожеине стране невесту је „куповао“ девер.

После обављене „куповине“, младенци одлазе у цркву где се обавља црквено венчање. После венчања сватови се упућују младожењиној кући. Невесту пред кућом сачекује свекрва и младој предаје сито у коме се налази жито. Невеста садржај сита баца на све четри стране света и то трипут, а затим сито са преосталим житом баца на кров. Тада невести прилази нека блиска младожењина рођака која има мушко дете тз.“накоњче“ и даје га млади у руке. Она га узима у руке, подиже три пута , љуби у образе, а затим га дарује.

Свадбена весеља обично прате локални свирачи, а на свадбама су одувек били „стругари“ који долазе на „стругарштину“-ради се о младим момцима који нису позвани на свадбено весеље.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.