„О класје моје испод голих брда,

Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,

Ко ми те штеди, ко ли ми те брани

Pročitajte još:

Од гладних тица, моја муко тврда?“

Да би прехранили породицу и обезбедили храну за зиму, Лужничанима су сејање жита и жетва били најважнији послови у току године. У јесен је сејано жито на њиви која је орана ралом и кравама (или воловима).

Зависно од надморске висине у Лужници жетва би почињала у јулу или августу (на већим надморским висинама). Жетва у којој је учествовало цело домаћинство обављана је српом.Понекад би у жетви учествовали и комшије као испомоћ, а онда би се та услуга враћала када они почну са жетвом.Жетва је била тежак физички рад, али је све било лакше када би се запевала. Свуда где се жело чуле би се жетварске песме, као на пример:

„Застоја се с`лнце насред небо,

Па си гледа редом и по поље

Како момче с`с две косе коси,

с`с две косе три откоса тера:

јед`н откос-љиљк и босиљак,

друђи откос- трава детелина,

трећи откос-зелена покрива.“

Жито се жело на „рукољће“ које су у снопје везивали обично мушкарци због чврстине снопа. Снопје је слагано у „крстине“. Снопови, односно „крстине“ остављају се на пољима да се осуше, а касније превожено до куће, где су снопови стајали у „сушину“ до почетка врше.

Због оштрих корова, а нарочито „боцкаве“ паламиде жетаоци су често користили „паламарку“ или „паламидарку“ као заштиту, како од корова тако и од оштрог српа, пошто се срп обично стављао директно испод руке.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.