Врша коњима и говедима

Пре коришћења вршалице (вршалице су биле реткост у годинама непосредно пре и после Другог светског рата), врша, односно одвајање зрна од стабљике обављана је примитивно-употребом говеда или ређе коња. За вршу се користио простор који су називали „гувно“. Пре почетка врше гувно се поравна, утаба и помете. Затим се развезују снопови и ређају у концентричним круговима око „стожера“. „Стожер“ је дебљи колац висине око 1. метра, побијен у средини гувна. Пар говеда (или коњи) стављених у јер`м везује се за стожер, а затим почиње гажење жита кретањем стоке у круг око стожера. Посао се прекида после пар сати када се процени да у класу више зрна нема. Стока се испреже и дрвеним вилама се слама одваја од жита трешењем, а затим се зрно са плевом сакупи на гомилу око стожера.

Затим се жито веје, односно одваја се зрно од плеве. За то се користи „ветрењача“ која има широке дрвене лопатице којима се ствара ветар када се у бубњу окрећу путем осовине и зупчаника. Пропуштањем овршеног жита кроз отвор на горњој страни ветрењаче, ветар одува лакшу плеву и избаци је напоље, а у посебан спремник на дно ветрењаче падају зрна жита. Жито се сипа у врече а затим у „пресек“- направљен од дасака где се жито суши и чува до тренутка када треба да се самеље.

Pročitajte još:

Појава вршалица („дреша“)

У годинама након рата процес вршидбе жита обавља се вршалицом или како су је људи звали „дреш“, а врша је била догађај који је окупљао пријатеље, комшије и родбину. „Идемо на вршу да се зајмимо“ говорило се тада када су људи ишли немкоме у испомоћ приликом вршидбе..

Вршалицу или „дреш“ покретала је парна машина која је ложена сламом, а касније је вршалицу покретао трактор. У току вршења плева је испадала испод „дреша“, па је једна плеварка (жене су махом биле ангажоване за рад на одвајању плеве и сламе) вукла плеву грабљама на раширене траље, а када се траље напуне плевом две плеварке су их носиле плевару, који је плеву денуо. Посао је био изузетно напоран због велике прашине, врућине и ситног осиља, уз јаку буку коју је правила вршалица, па би плеварке биле прашњаве и слепљених хаљина од зноја и прашине. За урађени посао радници на вршалици добијали су „ушур“, односно део у житу. Мушкарци су на врши носили џакове жита у „пресек“ и додавали снопје, док су најмлађи чланови породице, ножем или српом секли „рукољће“, а снопове је прихватао човек који је „багао снопове“ у отвору на вршалици. Након завршеног посла домаћин би организовао ручак за све који су учествовали у врши, презадовољан што је завршио један такав значајан посао у години.

Жито су Лужничани млели у својим воденицама-поточарама којих је било више у сваком селу (која су имала реку) или љуберашким воденицама .Воденице у селима су махом биле ортачке и они су одређивали распоред млевења жита и кукуруза током јесењих, зимских месеци и пролетњих месеци.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.