Експлотација угља у руднику у Ракити отпочелаје после његове изградње 1924. и 1925, године. Власници рудника били су Матејић и Бугарчић из Београда са још неколико акционара, међу којима је био и Његово Височанство Краљ Александар Карађорђевић.

Река која је протицала селом, са околним потоцима и поточићима, имала је знатне количине воде које су биле довољнеза малу хидроелектрану снаге 50 KW. По сећању радника који су радили на централи, вода је до турбина усмеравана дрвеним цевима пречника 350мм. Снага електране била је довољназа рад рудника,осветљавање рудничких поткопа, ускопа и нископа, станичне зграде,дирекције

и других рудничких објеката.

Pročitajte još:

За време окупације од 1941. до 1944. године, рудник јебио под бугарском влашћу. Бугари

су да би повећали производњу и скоришћавали рудничке резерве угља, 1942. године спровели 15км далековода на дрвеним стубовима од Перника до Раките. Са тако увећаним дотоком електричне енергије, поред напајања рудника, електрифицирано је и насеље Ракита као прво електрифицирано насеље у Звоначком крају и Лужници.

После ослобођења Лужнице рудник је делимичнообновљен и активиран и радиоје до 1948. године, односно до почетка1949. године кадаје настаопрекидзбог Резолуције информбироа и заоштравања односа Бугарске Према Југославији као и обуставе у снадбевању енергијом преко далековода из Перника.

Суочени са оваквим стањем, руководиоци Лужничког среза предвођени Живојином Николићем Брком, уз подршку угледних Звончана, рудара из рудника, схватили су значај рудника и у његовој обнови и аксималном активирању његових ресурса видели су могућност за бржи економски развој и напредак звоначког краја и Лужнице у ширем смислу. Покренута је иницијатива за формирањем новог предузећа „Предузеће за истраживање и изградњу рздника Нова Јерма“. Велику подршку у поновном отварању рудника у Ракити имао је Франц Лискошек, потпредседник Савезне владе СФРЈ, који је, заједно са Живојином Николићем Брком, 15. јула 1955. године посетио Ракиту.

До 1958. године завршено је истраживање резерви и урађена целокупна пројектна документација за изградњу и почетак редовне производње. Утврђене су резерве

угља: А резерве: 1. 644. 000 тона и Б резерве: 4. 208. 000 тона.

Комплетан инвестициони елаборат израђен је до 1960. године који је са осталом документацијом предат Југословенској инвестиционој банци ради одобравања новчаних средстава за реализацију, односно отварање рудника у Ракити.

Банка је одобрила износ предвиђених инвестиција у висини 3 милијарде и 60 милиона

динара из Општег инвестиционог фонда Југославије, уз обавезу да Република Србија

Учествује са 20% и Срез Ниш са 5%. У руднику је, у моменту одлуке банке било запошљено око 500 радника који су радили на истраживању каменог угља, транспорту до Сукова, одржавању рудничких зграда, механизације и копова.

Ипак, и поред свих напора да се настави са експлоатацијом угља у руднику Ракити, рудник је затворен.

Народни одбор општине Бабушница је донео закључак на седници 26. јуна 1962. да рудник престане са радом, да се радницима да моментални отказ и да се обустави саобраћај на прузи и то све због зајмова и дугова рудника.

Скупштина општине Бабушница, на заједничкој седници Општинског већа и Већа радних заједница, од 20. новембра 1963. године донела је коначно решење о преузимању опреме и материјала из ликвидационе масе рудника "Нова Јерма" у Ракити

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.