Текст из „Лучничких новости“ из 1981. године

„За коју годину гусле ће моћи да се виде само у музејима и као украс на зидовима сакупљача старина. Од десетак гуслара који су деценијама чували од заборава лепоту гусларског заната , у бабушничкој општини остао је само један. Али ни он није успео да одржи завет преношења традиције свирања гусала с колена на колено.

После дугог дружења са овим инструментом који је наследио од свог деде, Петроније Марковић, оседесетчетворогодишњак из Завидинца размишља да испева песму о нестанку гусларског свирања и гуслара. Тако ће бар гусле певати о гуслама и гусларима. Прича о деда Петронију дуга је као и његове песме.

Pročitajte još:

После скоро четири деценије друговања, гусле сада све дуже стоје окачене на зиду. Чим су нестале седењће гусле су пале у заборав.Ко зна по који пут , гуслар уз песму затворених очију преживљава слику растанака од фамилије, другова, комшијама, познаницима. Овај пут, с обзиром на тему о којој смо разговарали, глас гуслара и звук инструмента имали су посебну тугу, подсећали су на нешто чему је крај.

Нас прошлогодишњим „Сусретима села“ (1980) где је учествовао и деда Петронијево село, када смо чули да само три песме трају скоро три часа, морали смо да се задовољимо само са понеколико строфа. Знао је то време Петроније да искористи и за десетак минута чули смо сва имена револуционара, за све битке и догађаје из последњег рата.

„Много је песама спевано о јунаштву, али гуслар никада није заборавио да бар на једном месту помене своје гусле, њихов значај и њихову вредност“.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.