Комарички вир је био природна атракција села Љуберађе,а градила га је река Лужница која се у виду мањег водопада , висине 6м, обршавала у вир.Окружен комплексом воденица Комарички вир је до скора био јединствен пример природне лепоте, све до каптирања воде са врела Комаричког вира за потребе снабдевања водом Бабушнице, Беле Паланке и Ниша.Каптирањем, нестао је Комарички вир, а споменички комплекс воденица је знатно оштећен и окрњен. По виру, воденицама, ваљавицама и вуновлачарама, некада је Љуберађа била чувена у Лужници и Горњем Понишављу. Комплекс воденица са осталим привредним објектима имао је велики привредни значај за Лужницу. Према доступним подацима, 1965. године било је 10 воденица (са око 50 витлова) око Комаричког вира. Низводно од Комаричког вира постојало је 5 зграда са воденицама.

Када је Љуберађа 1923 године проглашена за варошицу било је 18 воденица.У самом ждрелу између Горчинца и Љуберађе налазила се воденица Глигорија Поповића, свештеника из љуберађе,као и Новичина воденица. Воденица Глигорија Поповића налазаила се код љуберашког ждрела на месу званом „Градиште“. Глигорије Поповић је био власник још једне воденице која се налазила испод села у месту званом „Луг“. Та воденица је престала са радом непосредно пред почетак Другог светског рата. Испод Крљотинског врела, поред самог „Комаричког вира“налазиле су се две мање воденице зване „Крљотинске воденице“. Од те две воденице, мања је радила са једним витлом и била је скоро смештена у природној пећини („поткапини“). Друга, већа воденица радила је са два витла.

Одмах поред њих била је и „Арнаутска воденица“, ( на супротној страни налазила се воденица Милутина Тодоровића)а ниже од њих биле су „Кушина воденица“ и „Турска воденица“. У једном делу Арнаутске воденице, до 1933. године налазила се ваљавица, а касније је у њој смештена и вуновлачара која је радила до 1939. године.У воденици, ваљавици и вуновлачари је понекад радила и баба Тана из Љуберађе. Браћа Петровићи, власници воденице: Божидар, Драгомир и Љубинко продали су стару зграду воденице па је на једном делу ове воденице изграђена зграда на спрат за потребе водовода у Бабушници. У близини „Комаричког вира“ налазиле се и Драгинска воденица (Власници су били из села Драгинац).Ова воденица је најпре припадала ортацима из Љуберађе и била је позната по врелу као „Главишнска воденица“. (касније су два камена делимично купили а делимично наследили као женин мираз људи из села Драгинац). Драгинска воденица је радила са три камена. За покретање два воденична витла доведена је јазом вода из реке „Лужнице“, а трећи витао је покретала вода са Главшинског врела.Док је воденица радила, два воденична камена користили су браћа Панићи са неколико ортака из с. Драгинац (отуда назив Драгинска воденица). Један камен су користили Војислав Вучковић и Доброслав адамовић из Љуберађе. Драгинска воденица је најстарија у комплексу воденица око „Комаричког вира“. Сматра се да је стара преко 100 година.Буке, за довод воде до водоничног витла биле су изграђене од дрвета( називале су се још и „бадањ“). Неколико година после завршетка Другог светског рата дрвене буке су биле замењене металним цевима израђених од металних буради. Чивутска воденица (Чивутска воденица била је власништво браће Петровић из Горчинца, акасније су власништво над њом преузели Божидар и Синша Здравковић из Камбелевца). У просторијама воденице биле су смештене ваљавица и вуновлачара.) и Горчинска воденица (по власницима из села Горчинци.) коју су звали и „Комарица“. Горчинска воденица је једна од најстаријих у Љуберађи и постоје подаци да се ова воденица под Турском влашћу називала „Јонузова воденица“. Грађена је од различитог материјала, првих деценија 20 века била је изграђена од дрвета, а касније су коришћени материјали попут блата и бетона.После велике поплаве 1929 године, воденица је је била обновљена, а уместо ћеремиде постављени су црепови. На Горчинској воденици старинске дрвене буке су биле у употреби све до 1958. године, када су замењене металним цевима. Власници ове воденице било је преко двадесет мештана из Горчинца и три ортака из Камбелевца. Испред воденице на југозападној страни док није изграђен савремени пут од Бабушнице према Свођу и Власотинцу, постојала је мања пећина коју су власници воденице, са мањим дограђивањем, користили као „кошару“ за смештај стоке док се помељарима меље жито. На двадесетак метара од Горчинске воденице налазила се једна мања зграда воденице чији су власници били људи из Горчинца. Мању Горчинску воденицу градили су мајстори од камена-темељ и чатме-зидови.Низводно од „Комаричког вира“, на левој обали реке Лужнице, испод зграде водовода, налазила се „Нова Арнаутска воденица“ која је радила са четири камена.Воденицу су градили Станко и Маноило Петровић из Горчинца, 1929. године.Зграда Арнаутске воденице била је повезана на јужној страни са две мање зграде које су дограђене током Другог светског рата.На источној страни воденица је повезана ужом приземном просторијом са старијом зградом на спрат коју су 1923. године градили отац и стриц Боривоја Петровића.Приземни део зграде је коришћен као стаја за стоку.У собама на спрат становали су до 1936. године Станко и Тана Петровић.У тој згради становао је Драгомир Петровић до 1960. године.На супротној страни од Арнаутске воденице, на десној обали реке Лужнице, до 1965. године налазила се воденица Милутина Тодоровића. Раније је та воденица припадала Бошку и Борисаву Антићу па ју је од њих, након Другог светског рата, купио Милутин Тодоровић. Ниже од ове воденице налазила се „Турска воденица“. Последњи њени власници били су Михаило Здравковић са синовима и неколико ортака из села Камбелеваца.Један камен некадашње Турске воденице користили су ортаци из Љуберађе.

Низводно низ реку Лужницу, кроз Љуберађу, налазиле су се и воденице: воденица браће Ракић ( Мирко, Милан и Бранче), Пилиштарска воденица која је била у власништву Драгољуба Потића из Љуберађе, Милорада Марковића из Грнчара и још неколико ортака из Љуберађе. У југоисточном делу села налазила се “ Грбљина воденица“ или „Уђина воденица“ коју је користио Југослав Ристић. Ниже од ње налазила се „Саљинска воденица“ (по фамилији Саљинци). У тој воденици је између два рата постојала је ваљавица у којој је ваљано сукно.

Браћа Ракићи су подигли, између два светска рата, сложенију зграду већих димензија, са једним делом на спрат. У тој згради они су монтирали водене турбине за покретање млина, ваљавице новијег типа и стругаре.

Године 1933. браћа Ракић су у свој млин на реци Лужници уградили електрогенератор снаге 5 киловата. У почетку је електрична енергија коришћена само за рад млина и осветљење куће а 1937 године и за улично осветљење.

Године 1934. па све до почетка Другог светског рата у Љуберађи је инсталиран и коршћен рентгенски апарат у оквиру ординације доктора Драгомира Стефановића. и радио је до капитулације Краљевине Југославије априла 1941. године. Др Стефановић је обављао прегледе срца, плућа и желуца. У јесен 1941. године апарат је од стране бугарских окупационих власти демонтиран и однет у Софију.

Донедавно Комарички вир су настањивале видре па је по тим ретким сисарима овај део бабушничке општине привлачио пажњу љубитеља природе и природних лепота.

У својој етнолошкој монографији „Из Лужнице и Нишаве“, објављене почетком 20 века Владимир Николић је писао о љуберашким воденицама:“Почињући још од Горчинца, па кроз љуберашко врело на Комарички вир све су поређане воденице једна испод друге, које добро раде.Има их које раде са једним „каменом“, витлом, али их има у Љуберађи са више витлова“.

Завод за заштиту споменика у Нишу је 1984 године припремио је предлог да се воденице у Љуберађи прогласе споменицима народног градитељства.Али изградњом фабрике воде у Љуберађи, нестао је „Комарички вир“, као и све воденице које су својом посебношћу и лепотом красиле Љуберађу.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.